Marioneta

hqdefault

Listala je oglase za posao. Jedan joj je privukao pažnju. Tražila se devojka za poslovnu pratnju. Obezbeđivali su stan, hranu i ostalo. Otišla je da vidi o čemu se radi.

Probudio ju je vrisak. Čuli su se udarci. Muški glas koji odzvanja. Žena koja vrišti kao da je kolju. Nema snage da mu se odupre. Poslednji jecaj. Muk. Miris budji. Ustajao vazduh. Bila je preplašena. Nije mogla da se pokrene. Na nogama je osećala teret. Boleli su je zglobovi. Kada je izasla na ono malo svetlosti što je postojalo u prostoriji u kojoj se nalazila, videla je okove oko svojih nogu. Na zglobu leve ruke joj je istetoviran bar kod. Počela je da plače i viče, ali uzalud. Otvaraju se vrata. Ulazi jedan krupan muškarac. Baca pred nju zdelu sa bajatim hlebom natopljenim vodom. Mrmlja na nekom stranom jeziku. Poče da je miluje i čupa za kosu. Pokušala je da mu se odupre. Udario ju je i otišao.

Mrak. Tama.  Sedela je u ćošku sklupčana i očajna. Imala je onaj ludački i prazan pogled. Nije verovala da će se to desiti baš njoj. Imala je toliko snova i želja. Bila je odličan student i maštala je da bude vaspitačica u nekom vrtiću. Volela je decu. Imala je dosta mladju sestru koju je pazila i negovala dok je bila mala. “Šta će njena sestra reći? Hoce li je ikad više videti”, pomislila je. Zagrizla je zdrobljeni, crvljivi, bajati hleb i poželela da pobegne. Spasa nije bilo.

Zarobljena je zauvek. Izgubila je svako pravo. Umesto imena, imala je broj. Nije bila slobodna. Morala je da radi kako joj kažu. Trpela je matora i smežurana tela na sebi nemajući pravo da kaže NE. Morala je da stenje, da se pravi da uživa, dok je želela da umre i povraća. Starački znoj bi se slivao po njenom telu, dok je on dahtao nad njom, dodirivao njene grudi i čupao je za kosu. Nakon završenog čina bi je mazio, hvalio i platio koliko treba. Vraćao bi je nazad tiranima, iako je njen pogled govorio da ne želi nazad. Bila je umorna i izmučena. Bila je njihova marioneta. Lutka bez glasa.

Svako jutro bi joj davali pilule. One bi joj bile beg od prave stvarnosti. Vodile bi je u neku sasvim novu. Samo tada bi se mogao videti smeh na njenom licu. U novom svetu bi bila bezbrižna i slobodna. Trčala bi poljima i bila okružena voljenima. Kada se bi se vratila u stvarnost, zapitala bi se hoće li ikad biti ona ista.

Nadala se da će jednog dana možda uspeti da se spase, ali kakav bi to život bio posle svega što je prošla. Više nikada ne bi mogla da bude ona bezbrižna i srećna devojka kao što je nekad bila. Ona je zauvek obeležena. Njena duša je umrla.


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s